ZORAN MILANOVIĆ, JEDAN OD LEGENDI „SMAKA”: Novi „susret generacija” u Areni

Sredinom septembra legendarni „smakovciˮ ponovo se okupljaju. Biće u Domu omladine, koji im je godinama i bukvalno bio „drugi domˮ, podrumu ovog zdanja, gde su pre pet i po decenija počeli da uvežbavaju svoju muziku. Sada opet vežbaju i to za koncert koji će se održati 16. decembra u beogradskoj „Areniˮ. Sve karte već su rasprodate.

To je povod da se sretnemo sa Zoranom Milanovićem, gitaristom, koji je uz Točka i Kepu najstalniji član grupe „Smakˮ, autentični Kragujevčanin i veoma cenjeni muzičar na prostorima cele bivše Jugoslavije.

– Nastup u „Areniˮ nije neki naš novi povratak. Niti želimo da pravimo kakav spektakl, bilo bi to ofucano. Mi smo grupa koju treba slušati uživo, a ovo smo nazvali „susretom generacijaˮ, da ljudi imaju priliku da nas čuju i vide, i ona stara publika, ali i mlađi. Istovremeno ćemo mi „smakovciˮ da se preispitamo da li smo sposobni da odradimo još jedan veliki koncert i da publika bude zadovoljna. Verujem da će koncert biti upamćen kao poseban doživljaj. Jednom davno pokojni Boris (Aranđelović) ispred velikog zdanja rekao je: „Brate, treba doći do ove Areneˮ, da bi posle koncerta zaključio: „Momci, ovaj mali je super, dobar je to momakˮ, priča Zoran.

Sa gitarom od malena

Muzički život Zorana Milanovića ne može da se spakuje u jedan novinski tekst, za to bi bio potreban jedan veliki serijal, pa ćemo zato izdvojiti događaje i detalje, koji su po njegovom izboru bili najupečatljiviji.

– Rođen sam i odrastao u glavnoj ulici u Kragujevcu. Pohađao sam Osnovnu školu „21. oktobarˮ i muzika me je još tada opčinjala. Slušao sam muziku „Šedouzaˮ, „Bitlsaˮ, „Stonsaˮ i već sam kao osnovac maštao da budem muzičar.

Seća se Zoran kad je otac starijem bratu Ćofi za rođendan kupio gitaru, ali ona njega nije privlačila, ali Zorana jeste i te kako. Inače, otac i deda bili su poznati šnajderi koji su imali radnje u centru grada. Gitara je postala njegova opsesija, počeo je uporno da vežba i škola ga nije baš zanimala.

– Tada je u Kragujevcu najpopularnija bila grupa „Senkeˮ, u kojoj su bili Cisko, Asim, Cole i Vojkan. Onda je Vojkan napustio bend i pozvali su mene da probam da sviram, ali bas gitaru, i od tada to je postao moj instrument zauvek. Imao sam tada samo petnaest godina. Svirali smo na igrankama u Vatrogasnom domu i Medicinskoj školi i to isključivo rok muziku, objašnjava Zoran.

Potom je „Senkeˮ napustio i Cisko, a na njegovo mesto došao je Slobodan Kominac Koma, koji je bio pevač i gitarista.

Sa sedamnaest godina upoznao je devojku Milicu i sa njom je proveo ceo život. Venčali su se 1977. i dobili kćerku Višnju i sina Filipa.

– Iduće godine pravićemo „zlatnu svadbuˮ. Inače, baveći se muzikom izdržavao sam porodicu, a šira i najuža familija uvek mi je davala podršku. Celog života najvažnije su mi bile dve stvari – porodica i muzika, s ponosom govori Zoran.

Međutim, nije bio baš zadovoljan radom grupe „Senkeˮ, pa su on i Radomir Kominac rešili da naprave novi bend.

– Čuli smo da u Čačku živi jedan izvanredan gitaristai i ja i Koma zaputimo se kod njega. Bio je to Točak (Radomir Mihailović). On je uzeo gitaru da nam nešto odsvira i mi smo od prvih taktova bili oduševljeni. Videli smo da je on vanserijski gitarista i odmah smo mu ponudili saradnju. Točak je to prihvatio, ali pod jednim uslovom – da angažujemo i jednog bubnjara iz Kraljeva. Sednemo u Kominog „fićuˮ i sva trojica odemo u Kraljevo. Kad smo čuli kako on radi, nije lupao po bubnjevima, već je svirao, oduševili smo se kao kada smo čuli Točka. Bio je to Kepa (Slobodan Stojanović).

Vreme velikog uspona

U Kagujevcu je ubrzo formirana nova grupa pod nazivom „Smakˮ. Mnogi su mislili da je to skraćenica (Samostalni muzički ansambl Kragujevac), međutim reč je o nazivu jedne predstave koju je pripremao Dramski studio Doma omladine, koja, nažalost, nikada nije izvedena.

– Prva svirka „Smakaˮ bila je u Vatrogasnom domu 29. novembra 1971. godine. Tada je Kepa nešto bio zauzet, pa je bubnjeve svirao Vojkan, ali nam se odmah potom pridružio. Sviramo poznate rok hitove i balade, ali počinjemo da ubacujemo i neke svoje stvari, počinjemo da gradimo prepoznatljiv imidž i da nastupamo svuda po Srbiji. Ubrzo se Točku, Komi, Kepi i meni priključio Miša Nikolić na klavijaturama i to je bio prvi kompletan sastav „Smakaˮ.

Sledeće 1972. godine grupa iz Kragujevca dobija poziv da nastupa u međunarodnom omladinskom kampu u Dubrovniku i Zoran Milanović misli da je to bio veoma bitan momenat za njihovu afirmaciju. U sećanju mu je jedan nastup.

– Tada još nismo bili poznati bend, ali pozove nas čuveni menadžer Vladimir Mihaljek da na letnjoj pozornici budemo predgrupa već poznatom zagrebačkom sastavu „Tajmˮ, koja treba da promoviše svoj čuveni album „Timeˮ. Mi prihvatamo ponudu i održavaju se tonske probe. Prvo su na sceni „tajmovciˮ, a među njima zvezde Dado Topić, gitarista Vedran Božić. Oni za nas nisu ni čuli, mislili su da smo neki lokalci. Završavaju probu i udaljavaju se od bine, puni sebe, ne vide nikoga, a mi počinjemo da sviramo svoju tonsku probu. Već su bili poodmakli kad su čuli našu muziku, svi su zastali, odslušali nas do kraja i bili očarani. Onda smo se upoznali i nastavilo se naše druženje, opisuje Zoran prijatne trenutke iz Dubrovnika.

Kaže da se video sa Dadom Topićem kada je nedavno nastupao u Kragujevcu. Tvrdi da je on najbolji jugoslovenski pevač svih vremena.

Iz Dubrovnika je Kepa „smakovceˮ odveo u Zeleniku da čuju i upoznaju Lazu (Ristovskog) koji je nastupao za „Bezimeneˮ. Upoznali su se, ali nije bilo dogovora da im se pridruži.

– Međutim, Kepa je uporan, i dalje ubeđuje Lazu. Potom Miša Nikolić odlazi u hor „Liceumˮ, a 1974. godine konačno smo uspeli da dovedemo Lazu kao vrsnog klavijaturistu. Pored toga, dokopali smo se i njegovog studija, pa smo mogli na miru i kvalitetno da snimamo.

Nekako u isto vreme grupu napušta Radomir Kominac, a ulogu vokala preuzima Boris Aranđelović. Tada počinju najplodnije godine „Smakaˮ. Ređaju se nastupi širom Srbije i Jugoslavije, nove originalne pesme, popularnost vrtoglavo raste.

– Snimamo naš prvi album „Smakˮ, a potom, 1977. godine naš najbolji LP „Crna damaˮ. Onda smo promovisali maksi singl „Šumadijski bluzˮ na stadionu „Čika Dačaˮ. Prvi put pred publikom sviramo i „Satelitˮ, a kao goste pozvali smo „Ju grupuˮ i „Buldožerˮ. Publika je odlično reagovala i dala nam je nova krila. Tada smo već bili dokazana super grupa, priča Zoran.

Dodaje da im je popularnost dodatno podiglo glasanje koje je organizovao muzički časopis „Džuboksˮ. Dve godine zaredom, 1977. i 1978, Zoran Milanović je proglašavan za najboljeg gitaristu u Jugoslaviji.

Izvor/ Saznaj više: kragujevacke.rs