Mozak kao da rasteže vreme dok učimo novi pokret

Teniser ponekad kaže da mu se lopta neposredno pred udarac kao uspori. Muzičar može da oseti kako vreme drugačije teče dok je potpuno uronjen u nastup. Istraživači ispituju da li priprema za pokret utiče na ovakve promene u našem doživljaju vremena.

Jedan način da se to proveri jeste da se ljudi pitaju koliko dugo je upaljeno kratko svetlo. Svetlo može da traje tačno određeno vreme, ali procena trajanja se kod čoveka menja, naročito dok se sprema da posegne ka nekoj meti.

Studija objavljena u časopisu iScience pokazala je da se ovaj pomak razvija vežbanjem. Kako su učesnici ponavljali zadatak posezanja rukom, sve brže su započinjali pokret. Uporedo sa tim, kratka svetla prikazana pre pokreta sve češće su im delovala duže nego što zaista traju.

Kognitivni neuronaučnik Nikola Bineti sa Univerziteta u Rimu Tor Vergata rekao je za ScienceAlert da je efekat bio veliki. Učesnici su doživljavali nadražaje kao 25 odsto duže od referentnog trajanja, što je za iluzije prilično izraženo izobličenje.

Raniji dokazi o vezi između pokreta i procene vremena dali su istraživačima razlog da očekuju da će vežbanje promeniti procene trajanja. Vežbanje ih, međutim, nije približilo stvarnom trajanju. Bineti kaže da nisu očekivali da će praksa izobličenje pojačati, a ne smanjiti.

U nekim pokušajima meta se pojavljivala unapred, pa su učesnici mogli da pripreme pokret dok čekaju zvučni signal. U drugima je položaj mete otkriven tek kad se signal oglasio. Posebnim uslovom su merene procene trajanja bez ikakvog pokreta.

Kad su unapred znali gde je meta, svetlo im je u proseku delovalo duže nego u ostala dva slučaja.

Najzanimljivija veza pojavila se kroz ponavljanja. Učesnici su posle signala postepeno sve ranije kretali, a svetla su im sve više delovala dugo. Ubrzanje je bilo najizraženije kad su morali da čekaju signal da bi saznali gde je meta, ali su se ove dve promene kretale zajedno u oba slučaja.

Ljudi koji su više napredovali u započinjanju pokreta obično su imali i veći porast doživljenog trajanja. Tačnost kojom im je prst pogađao metu nije objašnjavala ukupan pomak.

Bineti objašnjava da mozak trenutak u kom nameravamo da delujemo koristi kao merilo za procenu koliko dugo traje ono što se dešava oko nas.

Istraživači su pratili i električnu aktivnost mozga pomoću elektroda postavljenih na glavu, tehnikom koja se zove elektroencefalografija ili EEG. Analiza je povezala izmenjene procene trajanja sa aktivnošću u dve faze. Prva je dok je svetlo bilo vidljivo i mozak obrađivao njegovo trajanje, a druga posle nestanka svetla, kada se ta informacija koristila za donošenje procene.

U prvoj fazi obrasci aktivnosti bili su povezani sa planiranjem tačno određenog pokreta. Kasnije su, u grupi koja je posezala levo ili desno, obrasci odražavali šire uključivanje u pripremu za pokret. Sličan trend kod grupe koja je posezala bliže ili dalje nije dostigao statističku značajnost.

Ranija istraživanja već su se bavila vezom između moždanih procesa vezanih za pokret i opažanja vremena. Nova studija dodaje uvid u to kako se ta veza menja sa vežbanjem.

Bineti smatra da bi slični mehanizmi mogli imati ulogu u veštinama kao što su sport i muzika, mada te aktivnosti u ovoj studiji nisu direktno ispitivane.

Studija ne može da dokaže da brža priprema izaziva rastezanje vremena. Motivacija, očekivanje nagrade ili druge promene tokom vežbanja mogle bi da utiču na oba efekta. EEG analiza je usrednjavala pokušaje, pa istraživači nisu mogli da prate kako se važna moždana aktivnost menjala sa svakim ponavljanjem.

Nalazi ipak ukazuju da je i jednostavna procena trajanja možda isprepletana sa radnjom koja sledi. Što smo spremniji za pokret, to nam kratki događaji koje vidimo pre njega mogu delovati duže.

Izvor/ Saznaj više: sciencealert.com