Kada nema nikog drugog da okrivite

• Iskreno preispitivanje sebe korisnije je od traženja izgovora ili kažnjavanja sebe zbog greške.
• Ignorisanje greške može problem koji je lako rešiti pretvoriti u opasan.
• Ne možete kontrolisati sve što se dešava, ali možete preuzeti odgovornost za svoju reakciju.
• Razmišljanje o preprekama unapred pomaže da donesete bolju odluku kada se okolnosti promene.

U planinama sam naučio posebnu vrstu odgovornosti. To nije samookrivljavanje niti puko priznavanje greške. Reč je o spremnosti da uslove prihvatite onakvima kakvi jesu, preuzmete ono što je vaše i donesete sledeću odluku pre nego što je život donese umesto vas.

U Mongoliji sam to osetio dublje nego ikada ranije.

Posle skoro dve godine planiranja, poveo sam mongolsku logističku ekipu zimi na Altaj, kako bi mi pružila podršku u pokušaju niza solo prvenstvenih uspona. Na kraju sam postavio svetski rekord po broju prvenstvenih uspona u istoriji te zemlje.

Ipak, broj osvojenih vrhova nije ono što pamtim.

Pamtim hladnoću.

Temperatura je padala ispod minus 34 stepena Celzijusa. Bilo je lavina, snežnih oluja i vetrova toliko jakih da su me obarali s nogu i zaslepljivali. Dobio sam hipotermiju i promrzline. Vrhovi nekih prstiju su mi pocrneli, a koža je od ekstremne hladnoće ispucala i ogulila se. U jednom trenutku propao sam kroz led u ledenu reku. Dok sam oslobodio čizme i krplje, više nije bila reč o neprijatnosti, već o trci sa vremenom.

U tim trenucima odgovornost je bila samo moja. Ja sam osmislio ekspediciju, obezbedio sponzore, organizovao ekipu u baznom logoru i logistiku, a izazov sam dodatno otežao odlukom da se penjem zimi. Ekipa mi je pružala podršku iz baznog logora. Odluke na planini donosio sam ja.

Kada je vreme dozvoljavalo da se penjem, dani su mi prolazili u neprestanom preispitivanju. Pitao sam se da li sam dobro obučen, da li pravilno čitam teren, da li sam otišao predaleko. Znao sam da me niko neće spasti ako pogrešim.

Iskustvo u planinama naučilo me je da raspravljanje o problemu, terenu ili vremenu ne menja ništa. Morao sam da procenim situaciju, priznam šta ide naopako, uočim sopstvene greške i odlučujem na osnovu stvarnosti, a ne plana kome sam se obavezao. Ako mi je bilo previše hladno, ako sam usporavao ili su se uslovi pogoršavali, sve to sam morao da uračunam u svoje izbore. U planinarenju odbijanje da priznate problem može da vas košta života. Nastaviti samo zato što sam se držao plana ne bi bila hrabrost. Bila bi to nepromišljenost.

Od tada verujem da u svakoj teškoj situaciji, na poslu, kod kuće, u vezi ili u bilo kakvoj nevolji u kojoj se zateknete, treba da se zapitate koji deo svega toga pripada vama.

Smatram da se samokritika lako pomeša sa odgovornošću prema sebi. Ako se mučite krivicom kada nešto pođe naopako, bez obzira na to da li ste krivi, to vas ne čini sposobnijim da se izborite sa onim što sledi.

Odgovornost počinje pre krize. Znači prepoznati znake koje ne smete da zanemarite, pripremiti se za ono za šta možete i prihvatiti svoj deo kada stvari ne idu po planu. Možda niste odgovorni za problem, ali jeste za svoj sledeći potez.

Zato se stalno vraćam ekspedicijama i izazovima u prirodi. Planine vam ne dozvoljavaju da se sakrijete iza dobrih namera, okrivljavanja drugih ili plana koji više ne odgovara uslovima. Teraju vas da se suočite sa stvarnošću, prepoznate ono što je vaše i delujete pre nego što oklevanje postane veća pretnja od samog problema.

Život retko kada počinje od nule. Veze, karijera, novac, zdravlje i gubici ne nude jednostavan izbor kao staze na mapi. Osnovno pitanje ipak ostaje isto, koji deo ovoga je moj. Odgovor počinje tako što situaciju vidite onakvom kakva jeste, prepoznate gde imate uticaj i reagujete tamo gde je to važno.

Mongolija me je naučila da odgovornost ne čini teške okolnosti manjim. Ona radi nešto korisnije, drži vas povezanim sa onim delom života koji je i dalje u vašim rukama.