Promene drevne klime oblikovale su evoluciju čoveka

Ljudi su najrasprostranjenija životinjska vrsta na Zemlji. Živimo na visoravnima Anda i u mangrovim močvarama delte Mekonga. Gradili smo civilizacije na tropskim ostrvima rasutim oko ekvatora, ali i na tundri severno od polarnog kruga.

Model ljudskih vrsta i klimatskih promena, objavljen u sredu u časopisu Nature, nudi objašnjenje zašto je tako. Najrasprostranjeniji hominini, uključujući nas, bili su oni koji su se prilagodili promenljivoj klimi.

Istraživači su model počeli da grade proučavajući kako se klima menjala tokom poslednja dva miliona godina pod uticajem sitnih kolebanja Zemljine orbite. Zatim su na taj klimatski model naneli lokacije fosila i predmeta koji pripadaju različitim vrstama, kako bi procenili u kakvim staništima je svaka vrsta sigurno mogla da opstane. Na osnovu tih staništa predvideli su globalni raspon naših predaka. Povoljni uslovi poklapali su se sa stvarnim nalazištima ljudskih predmeta.

Aksel Timerman, klimatski modelar sa Nacionalnog univerziteta Pusan u Busanu u Južnoj Koreji i glavni autor rada, kaže da ga je najviše obradovalo to što su uspeli da pokažu kako je razvoj klime u realnom vremenu uticao na mesta gde su drevni ljudi zaista živeli. Po njegovim rečima, da je klima išla drugim tokom, antropolozi bi danas pronalazili fosile drevnih ljudi u drugim oblastima ili iz drugih perioda. Antropološki i arheološki zapisi, kako objašnjava, u sebi nose i podatke o klimatskim uslovima.

Model pomaže da se rasvetle uslovi sredine u kojima su naši preci napredovali i daje nagoveštaje gde bi se mogli tražiti njihovi još neotkriveni tragovi.

Homo erectus, koji se pojavio pre oko dva miliona godina, snalazio se u raznovrsnim ekosistemima, a njegova nastanjiva zona protezala se od zapadne Evrope preko stepa centralne Azije. Takva prilagodljivost uklapa se u činjenicu da je to prvi naš predak koji je nesumnjivo napustio Afriku. Vrsta je prvi put identifikovana na osnovu fosila pronađenih u Indoneziji. Potpuna je suprotnost starijim vrstama Homo ergaster i Homo habilis, najstarijim koje model obuhvata. Njihovi fosili nalaženi su uglavnom duž Velike rasedne doline u Keniji i Etiopiji i na visoravnima Južne Afrike, ali model ukazuje da su mogli živeti i u dugom pojasu pogodnog staništa kroz centralnu Afriku, na mestu današnje južne ivice Sahare.

Homo heidelbergensis, za koga se veruje da je poslednji zajednički predak modernih ljudi i neandertalaca, bio je negde između. Pratio je vlažnu zonu kroz Rasednu dolinu do Levanta u zapadnoj Aziji, pre nego što je pronašao odgovarajuće stanište u Evropi.

Raspon H. heidelbergensis ukazuje i na konkretno mesto nastanka vrste Homo sapiens. Prema klimatskom modelu, obe vrste bile su dobro prilagođene klimi južne Afrike pre 200.000 do 300.000 godina, upravo u periodu kada se moderni ljudi pojavljuju u fosilnom zapisu. Sušni period mogao je da izvrši pritisak na naše pretke, što je dovelo do opadanja populacije, genetskog drifta i na kraju do evolucije modernog čoveka.

Autori pišu da je naša vrsta bila najspremnija da se nosi sa sušom. Razlog može biti telo stvoreno za takve uslove ili kulturno prilagođavanje, a to nam je možda omogućilo širenje po Africi, pa zatim i po ostatku sveta.

Da li je čovek nastao na jednom mestu, pitanje je oko koga se paleoantropolozi žustro spore. Prema drugoj teoriji, Homo sapiens nije imao jednu postojbinu, već je nastao sporim spajanjem predačkih populacija širom kontinenta. Timerman tvrdi da nalazi njegovih saradnika ne podržavaju ovakvo poreklo sastavljeno iz delova. Po njihovim proračunima, druge oblasti Afrike nemaju dovoljno preklapanja staništa koje bi opravdalo prelaze između vrsta.

Dene Rid, antropolog sa Univerziteta Teksas u Ostinu koji proučava evoluciju i ekologiju čoveka i nije učestvovao u novom radu, smatra da studija u velikoj meri jača hipotezu o snažnoj uzročnoj vezi između klime i evolucionih događaja. Ipak, ima pitanja o načinu na koji je određeno kojoj vrsti pripadaju drevna nalazišta.

Rad je vrsti H. erectus pripisao više od deset nejasnih evropskih arheoloških lokaliteta, što bi moglo znatno da proširi njen prividni raspon. Ridu se čini da je teško biti siguran bez ponavljanja analize, i sumnja da mnogo toga zavisi baš od tih lokaliteta, datovanih metodama sa velikom marginom greške. Zanima ga da li bi rezultati ostali isti kada bi se ova evropska nalazišta izuzela.

Istraživanje će verovatno poslužiti kao osnova za buduće radove o klimi i evoluciji. Rid ističe da pokazuje koliko je važno jasno i dosledno definisati pojedinačne ljudske vrste u fosilnom zapisu. U komentaru objavljenom uz rad navodi se da su iz analize izostavljeni neki nedavno identifikovani preci, poput denisovaca iz Sibira, poznatih iz svega nekoliko fosilnih ili genetskih tragova. Raspored poznatih fosila zavisi od finansiranja i interesovanja istraživača, kao i od praistorijskih uslova, što može da iskrivi sliku o tome gde su praljudi stvarno boravili. Sledeći korak, prema Timermanu, bio bi simulacija položaja fosila na osnovu ovih staništa i provera da li se te projekcije poklapaju sa stvarnošću.

Teorije o evoluciji čoveka ponekad su kritikovane jer previše naglašavaju klimu kao objašnjenje. Neandertalci, jedni od naših najbližih izumrlih rođaka, u popularnim medijima često se opisuju kao vrsta prilagođena hladnoći, biološki stvorena za ledena doba i severne geografske širine. Arheološkinja Rebeka Rag Sajks u svojoj nedavnoj knjizi Kindred ukazuje da su neandertalci živeli u Evropi i dok je bila otvorena tundra i dok su je prekrivale bujne šume.

Novi rad nudi slojevitiji argument, da je okruženje ipak ograničavalo ljude. Timerman kaže da su drevni ljudi uvek morali da se bore za opstanak, čak i u najboljim uslovima. Prilagođavanjem svetu koji se menja, Homo sapiens je postao generalistička vrsta. Ta osobina nam je omogućila da se zajedno sa precima raširimo po celoj planeti, daleko od mesta gde smo prvo napredovali.

Izvor/ Saznaj više: popsci.com