Naučnici su otkrili odakle potiču starosedeoci Havaja i kakav je genetski trag ostavilo njihovo dugo putovanje

Trebalo je oko četiri milijarde godina evolucije da nastane savremeni čovek, a nama je za naseljavanje cele planete bio potreban tek 0,000075 deo tog ogromnog perioda. To uključuje, donekle, čak i Antarktik, zahvaljujući izumu spalionica izmeta velikog kapaciteta.

Urođena hrabrost i nemir terali su nas preko užarenih pustinja, kroz redak vazduh na vrhovima planina i kroz guste džungle. Kad su nas zaustavili beskrajni okeani, napravili smo čamce.

Tako su naši preci pre više od 3.000 godina počeli da naseljavaju Polineziju, koja obuhvata više od hiljadu ostrva raštrkanih po delu Tihog okeana velikom kao Severna i Južna Amerika zajedno. Hiljadama godina kasnije stigli su do Havaja, bujnog raja nastalog iz unutrašnje vatre Zemlje i jednog od najizolovanijih mesta na planeti. Ostajalo je pitanje odakle su ove zajednice došle.

Nauka sada ima najjasniji odgovor do sada, objavljen u časopisu Science. Aleksander Joanidis, istraživač genetike i biomedicinskih podataka sa Univerziteta Stanford i jedan od vodećih autora studije, kaže da su u ovom radu otkrili odakle su došli starosedeoci Havaja. Havaji su jedino polinezijsko ostrvo na severnoj hemisferi, pa su daleko od svega.

Daleko je zapravo blago rečeno. Suština ove značajne studije jeste dokaz da su najbliže genetske veze između dva najudaljenija ostrva, Havaja i Rapa Nuija, poznatog i kao Uskršnje ostrvo. Svako od njih je više od 3.000 kilometara udaljeno od najbližeg naseljenog ostrva, a međusobno ih deli 7.000 kilometara.

Nešto slabiju srodnost imaju sa ljudima sa ostrva Mangareva, što ukazuje da je upravo ono bilo polazna tačka predaka današnjih stanovnika Havaja i Rapa Nuija.

Polinezija je naseljavana postepeno i u malim grupama. To je na kraju dovelo do jedne od tamnih strana istraživanja novih zemalja, efekta osnivača. Reč je o genetskom uskom grlu, kada mala grupa osnivača ima smanjenu raznolikost gena i slabiju otpornost, pa raste verovatnoća štetnih mutacija.

Pošto nema pisanih hronika, a do TikToka je bilo još hiljadama godina, istraživači su istoriju polinezijskih naroda rekonstruisali pomoću genetike.

Analizirali su ranije objavljene podatke o celokupnom genomu 1.050 ljudi iz Francuske Polinezije, zatim 12 neobjavljenih genoma sa Rapa Nuija, kao i genetske podatke starosedelaca Havaja, Samoe i Tonge iz američke nacionalne biobanke All of Us.

Pomoću programa Gnomix, zasnovanog na mašinskom učenju, izdvojili su delove genoma polinezijskog porekla, koristeći kao uporednu osnovu genetske podatke različitih populacija iz celog sveta. Zatim su primenili metod zajedničkog porekla, poznat kao IBD, koji povezuje ljude iz prošlosti sa današnjim potomcima i otkriva zajedničke pretke. Ova tehnika je ranije rasvetlila i poreklo nekih od prvih kolonista Amerike.

Druge populacije, poput Amiša i Finaca, prošle su kroz jedno ili dva poznata genetska uska grla. Starosedeoci Havaja su ih možda prošli čitav niz, jer su se male grupe selile sa ostrva na ostrvo u katamaranima sa dva trupa u koje je moglo da stane tek nekoliko desetina ljudi.

Prethodna genetska studija istih istraživača precizno je pratila velike seobe Polinežana kroz Tihi okean. Krenuli su sa Samoe ka Fidžiju i Tongi, pa se polako pomerali na istok ka Kukovim ostrvima, zatim ka Društvenim ostrvima, kojima pripada i Tahiti. Posle još mnogo prelazaka sa ostrva na ostrvo, stigli su na Rapa Nui 1210. godine.

Istraživači su analizirali i genetiku stanovnika Tahitija, jer je za njih dostupno najviše podataka. Poređenje delova zajedničkog porekla pokazuje da je ostrvo naselilo oko 800 ljudi u reproduktivnom dobu, bez starijih i dece, koji su stigli pre 34 generacije, oko 1070. godine.

Istraživače je zanimalo i kako ova uska grla zapravo utiču na rizik od bolesti. Opisali su tri genetske mutacije nedavno povezane sa autozomno recesivnim oboljenjima. To znači da su potrebne dve kopije izmenjenog gena, po jedna od svakog roditelja, da bi se bolest eventualno pojavila.

Gen ADAMTSL4 inače pomaže u izgradnji tela, ali dve neispravne kopije mogu da izazovu odvajanje sočiva u oku. Gen PDE6B pomaže nam da vidimo, a njegova varijanta može da dovede do postepenog gubitka vida. Gen FAN1 je zadužen za popravku DNK, ali njegove mutacije mogu da izazovu otkazivanje bubrega.

U drugim populacijama ove mutacije su retke ili izuzetno retke. Varijanta gena FAN1 nije pronađena ni kod jedne osobe u bazi gnomAD, koja sadrži više od 800.000 genoma i egzoma. Egzomi su delovi genoma koji stvaraju proteine i čine oko jedan odsto DNK.

Ovakav rad je ključan da bi se razumeli mogući zdravstveni rizici populacija različitog porekla i genetskog profila. To je važno i za smernice za genetske preglede, poput onih koje izdaje Američki koledž za medicinsku genetiku i genomiku, kako bi zdravstvena zaštita bila precizna i jednako dostupna svima.

Ovde bi to moglo biti posebno važno. Joanidis zaključuje da za ove ljude ne postoje preporuke za genetsko testiranje, a osiguranje ne pokriva troškove, jer su u pitanju oboljenja za koja se do sada nije ni znalo.

Izvor/ Saznaj više: sciencealert.com