Kako rade kamioni za smeće

Iz nedelje u nedelju, kao po satu, vaše smeće kao da nestaje u vazduhu. Kantu ostavite na ivičnjaku pred spavanje, a do jutra je prazna. U stvarnosti, čitava flota kamiona krstari gradom, odnosi otpad i održava naselja čistim, a da o tome retko ko dvaput razmisli.

Ova velika i kockasta vozila možda deluju jednostavno, ali su reč o razrađenim mašinama vrhunske izrade, napravljenim da neprestano dižu, drobe i prevoze tone smeća. Imaju hidraulične sisteme, opremu za sabijanje, elektronsko upravljanje, kamere, bezbednosne uređaje, mehanizme za samostalno podizanje kanti, kao i kočnice i vešanje prilagođene čestom zaustavljanju. Kako ove tehnološki napredne sprave na točkovima to zapravo izvode?

“Napravljeni su za jedan od najtežih poslova koje možete zamisliti, da staju na svakih nekoliko kuća, podižu teške terete više stotina puta dnevno, rade po svakom vremenu i traju godinama uz stalnu upotrebu, po osam do dvanaest sati na dan”, kaže za Popular Science Rajan Bretel, vlasnik firme Reliable Sanitation & Recycling iz Rolija u Severnoj Karolini.

Radne mašine odvoženja otpada

Kamioni za smeće dolaze u raznim oblicima i izvedbama. U današnjim stambenim naseljima, najveći deo tereta nose dve vrste, one koje se pune otpozadi i one koje se pune sa strane.

Kamioni sa zadnjim punjenjem klasičan su prizor koji većina ljudi zamišlja, sa radnicima koji rukama ubacuju kese u zadnji deo ili koriste mehaničku podizačicu da naginju i prazne kante sa trotoara. Otkako su se odomaćili krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka, decenijama su okosnica odnošenja kućnog otpada i u mnogim naseljima ostaju praktično i jeftino rešenje.

Poslednjih godina, međutim, sve više ih zamenjuju kamioni sa bočnim punjenjem, kaže Ralf Sauseda, potpredsednik za upravljanje voznim parkom u kompaniji Republic Services.

Mnogi od njih imaju hidrauličnu robotsku ruku, obično sa suvozačke strane, koja se izvlači iz vozila da podigne, isprazni i vrati kantu na mesto. Neki modeli imaju senzore koji sami pronalaze kantu i navode ruku, kaže Sauseda. Kod drugih vozač džojstikom ručno namešta hvat. Takva zamisao učinila je odnošenje otpada bezbednijim i bržim, jer je potreban samo jedan zaposleni, vozač, koji ne mora ni da izađe iz kabine.

Skotsdejl u Arizoni predstavio je prvi samostalni bočni utovarivač na svetu u avgustu 1969. godine. Kamion sa odmilja nazvan “Godzila” bio je zamisao Marka Stragijera, tadašnjeg direktora komunalnih poslova, koji je hteo da mehanizuje odnošenje smeća u gradu gde su letnje temperature u sokacima često prelazile 49 stepeni Celzijusa. Prvobitna izvedba tražila je obimne dorade, pa su naredni modeli dobili imena poput “Godzilin sin”, “Prasence za otpatke” i “Svinja za smeće”, ali su do kraja sedamdesetih bočni utovarivači doživeli procvat.

“Danas su vrlo česti u stambenim naseljima”, kaže Bretel.

Kod obe vrste, kada se otpad sakupi, snažna sabijajuća ploča gura ga dublje u prostrano telo vozila, poznato kao levak. Ovakvi hidraulični presovači izrazito povećavaju količinu koju svaki kamion može da poveze pre nego što mora da se isprazni, čime se smanjuje potrošnja goriva i troškovi rada, objašnjava Bretel. “Bez sabijanja bi se vozila popunila već posle malog dela ture”, dodaje.

Ceo postupak podizanja, praženja i sabijanja ponavlja se stotinama puta dok se levak ne napuni. Vozač potom kreće ka deponiji, pretovarnoj stanici, reciklažnom centru ili postrojenju za preradu, gde hidraulična izbacivačka ploča, u suštini pokretni metalni zid unutar vozila, izgura sabijeni otpad kroz zadnji deo u jednoj velikoj masi. Vozilo je zatim spremno za novu turu.

Ljudi i tehnologija iza kamiona

Pored osnovnih delova za prikupljanje, mnoga savremena vozila nose i niz ugrađenih pomagala, od kamera i ogledala do GPS uređaja i sistema za samodijagnostiku.

Iza kulisa, komunalne kompanije često koriste programe koji iscrtavaju najisplativije rute, uz uračunatu zapreminu svakog vozila, očekivanu gužvu, broj domaćinstava, procenjenu količinu otpada, mesto istovara i druge činioce, kaže Sauseda. Većina bočnih utovarivača u njegovoj kompaniji prima između 12 i 14 tona, a prosečno domaćinstvo nedeljno stvori oko 63 kilograma otpada, računajući smeće, reciklažu i kompost.

Pojedine firme u svoje flote uvode i električne kamione. Imaju iste hidraulične sisteme, samo ih pokreću baterije i elektromotori umesto motora sa unutrašnjim sagorevanjem, kaže Sauseda.

Iako je vozač lice celog posla, u pozadini radi mnogo veća ekipa, od dispečera i majstora za održavanje do stručnjaka za zaštitu okoline i osoblja u operativi, kako bi sve teklo bezbedno i uredno.

“Svako ko je nov u ovom poslu ima gotovo istu pomisao, koliko to može biti teško, pa to je samo smeće”, kaže Sauseda. “E, pa ne, mnogo je zamršenije od pukog smeća.”

Neopevani čuvari javnog zdravlja

Kamioni za smeće možda nisu privlačni oku. Ipak, bez ovih gorostasa teških između 18 i 27 tona, koji svake nedelje tutnje ulicama, naši gradovi bi bez sumnje bili znatno prljaviji, opasniji i teži za život.

“Ova grana ne dobija uvek mnogo pažnje, ali njen uticaj na kvalitet života je ogroman”, kaže Bretel, dodajući da uklanjanje otpada štiti javno zdravlje jer smanjuje broj štetočina, bolesti i opasnosti po okolinu. “Upravljanje otpadom spada u usluge koje su gotovo nevidljive dok sve radi kako treba, a svi ih primete istog trena kada stanu.”

Izvor/ Saznaj više: popsci.com